Стигли смо у Призрен, град који Срби од давнина сматрају царским и са пажњом га изговарају.
Престоница српских царева и новог Косовског завета, данас је дом десетак житеља српске националности, којима су подршка 60-так призренским богослова и њихових професора.
Град у подножју Шар планине, на обалама реке Призренске Бистрице, у јужном делу метохијске котлине и седиште је истоименог округа у јужној Србији.
Први пут се помиње 1019. године као Приздријана у повељи ромејског цара Василија II. Велики жупан Стефан Немања привремено га је освојио 1189/1190. године да би га његов син, краљ Стефан Првовенчани, око 1214. године коначно припојио српској држави.
Град се од тада нагло развијао и постао један од првих међу малобројним градовима средњевековне Србије. Његово економско јачање је дошло до изражаја нарочито у време краља Милутина и царева Душана и Уроша, где је била и њихова престоница. Призрен је тада ковао свој новац – „Призренски динар“. У њему су четири пута годишње одржавани сајмови. Путописци га називају „царски град“ и „царска престоница“ а српска народна епска песма „српским Цариградом“.
Поседује велики број споменика културе од непроцењивог значаја за српски народ и баштину човечанства. У њих спадају црква Богородица Љевишка из 1307. – УНЕСКО баштина човечанства; црква Свете Недеље, задужбина младог краља Марка (Мрњавчевића) из 1371. године; црква Светог Спаса из прве половине XIV века чији је ктитор властелин Младен Владојевић; Саборни храм Светог Ђорђа из 1887., Призренскa Богословијa, основана 1871. године у кући њеног преподобног ктитора Симеона Андрејевића Игуманова, као и многа друга здања. Предање говори да је „у Призрену било онолико цркви колико је дана у години“.
Српска војска је победоносно ушла у Призрен 17. октобра 1912.године и окончала вековну окупацију.
Кроз историју је увек био гравитациони центар обнове српског народа на простору Старе Србије, што наставља да чини и у модерном добу.
У Призрену је седиште Рашко-призренске епископије која је основана 1219. године.