Недалеко од српске средњовековне престонице града Раса, Краљ Стефан Урош I, Немањић по којем ће сваки следећи носити титулу, подигао је око 1260. године манастир посвећен Светој Тројици-Сопоћане, своју задужбину и гробну цркву.
Храм манастира Сопоћани изграђен је у духу раније српске архитектуре – својом основом и простором скоро дословно понавља Жичу, али је и надмашује величином и висином.
Угледана на Жичу, она у себи носи аутентичну мешавину ромејског и уметнички дух западног фреско-сликарства који је донела краљева супруга Јелена од Анжуа.
Унутар храма налази се краљев саркофаг од црвенкастог мермера, а на другом крају лежи његова мајка, краљица Ана Дандоло, унука славног млетачког дужда Енрика Дандола.
Портрети краља Уроша I, Стефана Првовенчаног, св. Симеона Немање и Драгутина и Милутина, краљевих синова, као и портрети краљеве породице, спадају међу најлепше сачуване владарске портрете у фреско-сликарству тог доба.
Храм доживљава судбину небројано светиња на територији средњовековне српске државе, бива разорен од Турака и више од 250 година остаје напуштен, препуштен времену, корову и дрвећу. Велике површине фресака са сводова и кубета сасвим су уништене али оно што је остало, говори о непроцењивој уметничкој вредности сопоћанских фресака.