Из времена Краља Милутина је гробљанска црква посвећена Благовештењу. Налази се на неких сто метара испред главног улаза у манастир. Подељена је на два спрата: у доњем делу је крипта или костурница, а у горњем храм. Доле се, у посебним јамама, чувају кости умрлих монаха, а у по пет ниша, изграђених уз подужне зидове, постављене су полице у које су смештене лобање покојника.
Хиландарска “чекаоница васкрсења” је намењена jчувању земних остатака уснулих монаха. После централног храма и трпезарије представльа најважнију грађевину у манастиру.
Како “сохранити” значи сачувати, тако и ми напуштамо стари пагански обичај спальивања посмртних остатака и полажемо их у земљу где ће се сачувати и дочекати други долазак Исуса Христа и живот будућег века.
Према древном светогорском обичају, тела уснулих монаха леже у гробу најмање три године. Пошто се лобања и кости изваде из земље и оперу уљем и вином, полажу се у манастирску костурницу – лобање на полице, а кости на посебно место.
Легенда каже да они монаси који су водили најчистији монашки живот имају готово златну боју лобање, док они који то нису, готово да немају очувану целу лобању.
