Од Каменог моста смо се упутили низ Бистрицу уским, живописним и ужурбаним централним градским улицама а затим зашли у кривудаве шаренолике сокаке пуне старих и нових кућа различитих стилова. Након десетак минута хода, пред нама се указало велелепно здање које одудара од околине својом монументалношћу, опасано бодљикавом жицом, црква Богородице Љевишке.
Пред њом нас је дочекала дивна Анђела, кустос, која у Призрену живи са супругом чува српско наслеђе у царском граду.
Црква посвећена Успењу Богородице позната под именом Богородица Љевишка је президана од темеља у нову цркву 1306/1307. године. Задужбина је краља Стефана Уроша II Милутина.
На месту те цркве је у IX веку била тробродна базилика са дрвеном кровном конструкцијом. Почетком XIII века је први пут обновљена, а Призренцима је дуго била позната као црква Свете Петке. Из периода XIII века сачуване су фреске са српским натписима: Богородица са Христом Крмитељем (Хранитељем) и композиције Свадба у Кани и Исцељење слепог.
Друга обнова цркве је из 1307. године, од тробродне у петокуполну цркву. Главни архитекта протомајстор Никола и главни сликар протомајстор Астрапа градили су и живописали ову цркву. Откривен је натпис на луку изнад улаза о привилегијама цркве и уговор са градитељима.
Црква Богородице Љевишке је опустела после сеоба Арсенија III Чарнојевића и Арсенија Шакабенте. Неки арапски путописац урезао је у њеној припрати Хафизов стих „Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје» задивљен њеном лепотом, арапским словима,читко, да виде сви који уђу у цркву.
Пре 1756. године претворена је у џамију и добила назив Атик, односно Џума-џамија. Тек 1912. године, после ослобођења Призрена, постаје поново хришћански храм. Те године назидано минаре делом је порушено, а у потпуности је уклоњено 1923. године.
У новије време, 2004. године, у „Мартовском погрому“ бива оскрнављена и запаљена. Тренутно се под надзором УНЕСКО-а ради на заштити и рестаурацији цркве.