Ако постоји српска институција које заслужује дубок наклон, то је Призренскa Богословијa, основана 1871. године у кући њеног ктитора Симеона Андрејевића Игуманова – чика Симе Призренца. Деловала је у сваком времену, не само као расадник образованих Срба, већ и као важан културни и политички центар који је помагао народу да опстане и сачува своју веру, језик и културу на једном месту, веома тешком за живот, какво је Метохија.
Као и увек, дочекала нас је топло, раширених руку, као мајка, не само призренских, Срба.
Тестаментом од 10. новембра 1880. године у Београду све своје покретно и непокретно имање чика Сима је завештао школовању српске омладине из Старе Србије: “Кућа моја у Призрену у којој је сада Богословија, да остане на вечита времена кућом Православне српске богословије призренске у којој ће се учити и за духовна звања спремати синови моје Отаџбине Старе Србије“. Тим тестаментом је заправо основана Задужбина која је након његове смрти заживела (1882).
Велике заслуге за њен настанак и опстанак у периоду турске окупације имао је руски конзул Иван Јастребов, који се залагао да она уопште постоји а у једној прилици је и физички одбранио са својом оружаном пратњом.
Богословија је своју мисију несметано вршила, уз краће прекиде у време ратова, све до 1999. године, када су ђаци и професори, због новонастале ситуације на Косову и Метохији, ради безбедности, евакуисани у Ниш и тамо наставили са радом. Богословија у Призрену је у том периоду служила као саборно место за Србе из Подкаљаје који су сматрали да су ту, услед присуства немачких НАТО војника, безбедни.
- марта 2004. године, међутим, ти исти војници немо су гледали како руља терориста пали богословију и све српске куће и цркве у Призрену. До једне! Чинило се, када је Богословија тада у потпуности изгорела, да се актом злочинаца њена мисија у историји завршила.
После најдужег прекида рада у својој једноиповековној историји, на Малу Госпојину, 21. септембра 2011. године, ово училиште васкрсава и поново почиње са радом до данашњих дана, окупљајући око 60-так богослова и њихових професора, као подршка и ослонац српској култури у царском граду.