Црква Светог Спаса, посвећена Вазнесењу Господњем, подигнута је око 1330. године. Подигао ју је властелин Младен Владојевић, који ју је 1348. приложио задужбини цара Душана манастиру Светих Архангела.
Смештена је на малој заравни испод градске тврђаве која доминира над градом, у делу који је некада био српска четврт Поткаљаја.
Током османског периода, црква је запустела и коришћена је једно време као стаја, услед чега је претрпела знатна оштећења. Од средине XVIII века призренски Цинцари, пореклом из Москопоља, преузели су управу над црквом. Они су 1836. започели велику обнову и проширење цркве које никада није завршено, а сама црква је средином XIX века страдала у пожару.
Са друге стране, постоји податак да је руски конзул Иван Јастребов спречио рушење и крајње уништење старе српске цркве Светог Спаса у Призрену, од стране Цинцара. Цинцари су тражили ферман за проширење цркве и у том контексту су имали намеру да је сруше, да би на истом месту подигли нову, што је Иван Јастребов спречио. Он је записао: “Не желим да верујем злим језицима да су је Цинцари (не сви) запалили у нади да ће пасти сама од себе.”
Конзерваторски радови на цркви и њеном живопису обављени су у периоду од 1953. до 1963.
Албански екстремисти су је запалили и тешко оштетили током мартовског погрома 2004., а испред саме цркве налазио се бункер немачког КФОР-а.
Црква Светог Спаса данас је место на ком се окупљају преостали Срби и њихови гости са свих страна, а у њеном атријуму сваке године одржавају се разноврсни догађаји којима се промовише и штити култура Срба у Призрену, као што је прослава Спасовдана, славе града, међународни фестивал средњевековне музике МЕДИМУС, итд.
Црква се налази под управом Српске православне цркве и о њој брине парох призренски.