Манастир Бањска се налази код Звечана у северном делу Косова и Метохије. Манастирска црква посвећена Светом Стефану саграђена је између 1313. и 1317. године, као задужбина Краљ Стефана Уроша II Милутина, који је наменио себи за гробну цркву.
Када је умро у Неродимљу 1321. године архиепископ Данило II је пренео његово тело у Бањску. Не дуго после Краља, у северној капели сахрањена је Краљица Теодора, мајка Милутиновог унука, Краља и Цара Душана.
После Косовске битке 1389. године тело Краља Милутина је пренето у Трепчу, а потом, 1460. године, у манастир Горна Бања у бугарски град Софију где се и сада налази.
У првом турском налету 1389. године манастир је изгорео. Страдања су се наставила током XV и XVI века. Један путописац је забележио да је по наредби султана манастир у XVI веку разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства.
Већ скоро сасвим срушена црква Светог Стефана је у XIX веку адаптирана и претворена у џамију и служила је тако до Првог светског рата, када је поново горела. Разрушен и запуштен манастир је чекао на обнову до 1938, када су под надзором Ђ. Бошковића започети конзерваторски радови. Црква је први пут конзервирана 1939. године, а други пут 1990. године када је учињена делимична реконструкција.
Јула 2005. у манастиру је обновљен духовни живот.
Манастир Бањска је један од ретких манастира са очуваном оснивачком повељом — Повеља Краља Милутина манастиру Бањска. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру приложено огромно властелинство од 75 села и 8 катуна, са рибњацима, воденицама и пчелињацима.
По средњовековним изворима и народној традицији, Бањска је била на гласу као један од најлепших српских манастира. Израђена је у чистој рашкој градитељској школи која је обавезно примењивана приликом градње краљевских маузолеј. По изричитој жељи краља Милутина, Бањска је грађена по угледу на манастир Студеницу.
У епици се јавља у песми Бановић Страхиња: „Нетко бјеше Страхињићу бане, Бјеше бане од малене Бањске, Од малене Бањске крај Косова’.