Последња тачка нашег путовања долином краљева довела нас је подно Голије, где је српска краљица Јелена Анжујска, супруга краља Стефана Уроша Првог, основала манастир Градац у другој поливини XIII века.
За разлику од ранијих краљица, имала је изузетно важну улогу у краљевству, а нарочито после смрти Краља Уроша, када јој је син Драгутин доделио на управу и посебну област.
Уживала је углед и у земљи и ван ње. Скупљала је у своме дому сиромашне девојке, васпитавала их и учила. Била је добро образована, предузимљива и мудра. Поштовале су је и католичка и православна црква, а она је својим поступцима и према једној и према другој показивала наклоност.
Дописивала се са католичким црквеним поглаварима, градила и обнављала многе католичке цркве у приморју, помагала бенедиктански, нарочито фрањевачки ред, а папа је назива „својом у Христу најмилијом ћерком“.
У исто време, архиепископ Данило хвали њену побожност и оданост православној вери и помиње „богате дарове које је слала Светој Гори, Јерусалиму и Синају“.
Обзиром да је краљица била „од царског рода, француског“, Градац је један од првих манастира у којем је изражен утицај готике као стила.
Поред молитвених служења манастир је био познат по томе што је био уточиште за сиромашне девојке, које су по наредби краљице имале потребну бригу и негу што је подразумевало храну, нову одећу, учене су ручном раду, али и стицале неопходна знања и вештине које би им у наредном периоду биле значајне за њихове будуће породице.
Градац је почет у време Урошеве владавине, с намером да буде краљевска гробна црква. Ту се налазе два мермерна саркофага. Јужни се налази над гробницом краљице Јелене и богатије је профилисан од северног. Испод њега је зидана двојна гробница која је можда била предвиђена да прими мошти краљевског пара, Јелене и Уроша, како је то био обичај на западу. Међутим, Урош је умро као монах у Хуму и пренет у Сопоћане, а Јелена је по свој прилици овде сахрањена сама.
Манастир је коначно запустео у време ратова Аустрије и Турске, крајем XVII века. Са цркве је скинут и однет оловни покривач, што је проузроковало рушење сводова, тамбура и куполе, а остатке манастирских зграда однеле су бујице. До друге половине XIX века нема података о животу Градца.
У манастиру Градац краљичин утицај доживео је најсликовитији приказ и лепоту владавине. Упокојила се у свом двору у Брњцима 1314. године и пренета овде у своју задужбину да почива.
У народу је запамћена као „велика краљица“, а њена задужбина као бисер легендарне долине јоргована у којој смо завршили наше путовање.