Манастир Светог Ђорђа, познатији као Ђурђеви ступови у Старом Расу код Новог Пазара, један је од наших најстаријих манастира, јединствен споменик српске културе, духовности и уметности. Задужбина је Стефана Немање, саграђена у првим годинама после ступања на престо великог жупана 1171. године као симбол победе над Ромејима, али и у спомен на брата Тихомира.
Први је већи манастир у средишту српске средњовековне државе – Старог Раса, а предање каже да га је Стефан Немања подигао у знак захвалности Светом Ђорђу, пошто је успео да се ослободи из пећине у којој је био утамничен.
Црква је осликана око 1175. године и првобитно су манстирски комплекс чинили црква, конаци, трепезарија, зидине са улазном кулом, као и два ступа (звоника) висине 20 метара са стране, по којима је манастир и добио име. Црква је била видљива са свих страна и из далека, као светионик Рашке, док архитектура представља спој стилова истока и запада, чијим спајањем је настала нова епоха градитељства позната као рашки стил градње.
Ктиторски натпис Стефана Немање у Ђурђевим ступовима је један од ретких споменика тога доба који је датиран, а представља важно сведочанство о почецима српске писмености. Други велики ктитор манастира био је Краљ Драгутин, који је доградио цркву и осликао припрату а након смрти 1316. године, пренет је овде и сахрањен.
Према предању, мали Растко (Свети Сава) је проходао у Ђурђевим ступовима, а ту се и описменио.
У манастирској цркви налази се део моштију Краља Драгутина, као и део моштију Светог великомученика Георгија.
За време средњевековног српског краљевства и царства, па све током турског ропства, у цркви се налазио велик део моштију Светог великомученика Георгија. Током асутријско-турског рата морао је бити пребачен у кућу једне породице која је живела у близини манастира, како се Турцима не би дозволило да оксрнаве свете мошти. Међутим, мошти Краља Драгутина које је манстир поседовао у целости, доживеле су тешку судбину. По монашком предању, Турци носе мошти у Скопље и продају их на пијаци, где им се губи сваки траг. Манастир је доживљавао тешку судбину, не само за време турског ропства, него и дуго година након тога.
Почео је са активним богослужбеним животом тек почетком XXI века.
Манастир је уврштен у Светску културну баштину и под заштитом је УНЕСКО-а.