На падинама Голије, у срцу Старе Рашке, српска краљица Јелена Анжујска, супруга краља Стефана Уроша Првог, основала је манастир Градац (грађен 1277. – 1282. године), у другој поливини XIII века. Друга половина XIII века посебно је значајно раздобље у историји српске државе јер је тада створена основа за њен каснији велики успон на свим пољима, а уметност достигла највиши ниво међу православним земљама. Најдрагоценија и најопширнија обавештења о изградњи манастира Градац оставио је архиепископ Данило Други у „Житију краљице Јелене“ – Јелене Анжујске, жене краља Уроша, где за њу каже: „И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице, празник Благовештења, на месту званом Градац.“
За разлику од ранијих краљица, имала је изузетно важну улогу у краљевству.
Њен утицај је био нарочито велики после смрти краља Уроша, када јој је син Драгутин доделио на управу и посебну област. Уживала је углед и у земљи и ван ње. Скупљала је у своме дому сиромашне девојке, васпитавала их и учила. Била је добро образована, предузимљива и мудра. Поштовале су је и католичка и православна црква, а она је својим поступцима и према једној и према другој показивала наклоност. описивала се са католичким црквеним поглаварима, градила и обнављала многе католичке цркве у приморју, помагала бенедиктански, нарочито фрањевачки ред, а папа је назива „својом у Христу најмилијом ћерком“. У исто време, архиепископ Данило хвали њену побожност и оданост православној вери и помиње „богате дарове које је слала Светој Гори, Јерусалиму и Синају“. Исто тако, обдаривала је и манастире у Србији, а по њеном налогу преписан је у Милешеви рашки канон. Извршила је пренос моштију архиепископа Јоаникија из Хума у Сопоћане, а као своју надгробну цркву саградила је православни манастир Градац.
Обзиром да је краљица била „од царског рода, француског“, Градац је један од првих манастира у којем је изражен утицај готике као стила.
Била је велики добротвор, помагала многе манастире и цркве, како православне у земљи, тако и католичке у приморју, али и на Светој гори, Јерусалиму и Синају.
Поред молитвених служења манастир је био познат по томе што је био уточиште за сиромашне девојке, које су по наредби краљице имале потребну бригу и негу што је подразумевало храну, нову одећу, учене су ручном раду, али и стицале неопходна знања и вештине које би им у наредном периоду биле значајне за њихове будуће породице.
Основне особености плана цркве и његова сличност са Немањином Студеницом и каснијим немањићким задужбинама упућију на то да је Градац почет у време Урошеве владавине, с намером да буде краљевска гробна црква.
На ктиторској композицији у Богородичиној цркви, у поворци коју Богородица приводи Христу, стоје Стефан Првовенчани и краљ Урош и краљица Јелена носећи заједно у рукама модел храма, што би значило да су обоје поручиоци. Осим тога, у западном травеју цркве налазе се два мермерна саркофага. Јужни се налази над гробницом краљице Јелене и богатије је профилисан од северног. Испод њега је зидана двојна гробница која је можда била предвиђена да прими мошти краљевског пара, Јелене и Уроша, како је то био обичај на западу. Међутим, Урош је умро као монах у Хуму и пренет у Сопоћане, а Јелена је по свој прилици овде сахрањена сама.
Манастир је коначно запустео у време ратова Аустрије и Турске, крајем XVII века. Са цркве је скинут и однет оловни покривач, што је проузроковало рушење сводова, тамбура и куполе, а остатке манастирских зграда однеле су бујице. До друге половине XIX века нема података о животу Градца.
У манастиру Градац краљичин утицај доживео је најсликовитији приказ и лепоту владавине. Упокојила се у свом двору у Брњцима 1314. године и пренета овде у своју задужбину да почива. У народу је запамћена као „велика краљица“, а њена задужбина као бисер легендарне долине јоргована.