У Старом Расу, изнад десне обале Дежевске реке, недалеко од ушћа у Рашку, налази се црква Светих апостола Петра и Павла, у народу познатија као Петрова црква. Овај храм представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору наше земље.
Према једном предању, цркву је подигао апостол Тит, ученик апостола Павла. Иако не постоје тачни подаци, време изградње цркве као православне светиње везује се за IX век. Међутим, оно што је интереснтно, на основу ископина, на месту данашње цркве смењивали су се пагански храм, ранохришћански храм и средњовековна црква. Архитектонски склоп цркве као и фреске из раних епоха, чине овај објекат не само најстаријим српским православним храмом него и једним од најзначајнијих сведочанстава о синтези уметности истока и запада.
Око цркве je некропола са великим бројем монументалних надгробних споменика. Већина споменика има облик крста, а известан број облик трапеза и правоугаоника. Цео манастирски комплекс некада je био опасан дебелим зидом.
У време Немањића црква је била седиште Рашке епископије и место најзначајнијих догађаја у животу Великог жупана Стефана Немање.
Свети Сава је 1219. године одредио Петрову цркву за седиште Рашке епископије. У XV веку епископија је уздигнута на степен митрополије.
У цркви Светих апостола Петра и Павла, Стефан Немања jе поново крштен по православном обреду, где се и венчао са својом супругом Аном.
Овде је крстио сина Растка, потоњег Светог Саву а 1196. године препустио владарски престо сину Стефану, првовенчаном краљу.
Овде се, заједно са супригом Аном, замонашио.
У цркви Светог Петра сачувано је неколико слојева живописа, који углавном прате хронологију градитељских промена овог храма. Први и најстарији слој фресака је у тамбуру кубета – ово сликарство потиче из IX века. Друга целина потиче из XI века, док трећи део живописа највероватније настаје у периоду владавине Стефана Немање, односно непосредно после украшавања његове задужбине Ђурђевих ступова у Расу. Намлађи и најбоље очувани слој фресака чини живопис чији је ктитор вероватно био Краљ Урош I.
Иако окружена млађим, монументалним задужбинама попут Ђурђевих ступова, Стиденице, Сопоћана, увек је заузимала посебно место у српском народу као древна светиња праотаца.
Од 1979. године налази се на УНЕСКО листи Светске културне баштине.