Недалеко од српске средњовековне престонице града Раса, Краљ Стефан Урош I, Немањић по којем ће сваки следећи носити титулу, подигао је око 1260. године манастир посвећен Светој Тројици-Сопоћане, своју задужбину и гробну цркву.
Храм манастира Сопоћани изграђен је у духу раније српске архитектуре – својом основом и простором скоро дословно понавља Жичу, али је и надмашује величином и висином.
По угледу на оца, његова владавина се огледала у сагласју државе и цркве, два брата, Уроша као Краља и Саве II (Предислава) као Архиепископа.
Угледана на Жичу, она у себи носи аутентичну мешавину ромејског и уметнички дух западног фреско-сликарства који је донела краљева супруга Јелена од Анжуа.
Унутар храма налази се краљев саркофаг од црвенкастог мермера, а на другом крају лежи његова мајка, краљица Ана Дандоло, унука славног млетачког дужда Енрика Дандола.
Портрети краља Уроша I, Стефана Првовенчаног, св. Симеона Немање и Драгутина и Милутина, краљевих синова, као и портрети краљеве породице, спадају међу најлепше сачуване владарске портрете у фреско-сликарству тог доба.
Велики ктитор је био и Цар Душан, који је саградио припрату, са високим звоником испред ње, која је пре 1346. године украшена фрескама. Преостале избледеле фреске на њему сачувале су портрете Краља Душана, његове жене Краљице Јелене и њиховог сина, младог Краља Уроша.
Храм доживљава судбину небројано светиња на територији средњовековне српске државе, бива разорен од Турака и више од 250 година остаје напуштен, препуштен времену, корову и дрвећу.
Велике површине фресака са сводова и кубета сасвим су уништене. Деценијама угрожаване атмосферским приликама, растињем и другим невољама, сопоћанске фреске су одолевале захваљујући необично квалитетној изради.
Обнова започиње 1926. године али опет страда у Другом светском рату.
Након рата поново креће период конзервације и обнове, а 1979. године је увршћен на УНЕСКО-ву листу светске културне баштине, у склопу споменика средњег века обједињених под називом Стари Рас и Сопоћани.
Када је желео да искаже величину неког уметничког дела, Доментијан је писао да је „састављено богомисоним разумом и извајано пресветлом маштом, и прекрасним бојама изумљено“. Ретко би који историчар уметности могао да са тако мало речи искаже суштинску вредност сопоћанског сликарства. Симболика Доментијанових дела у великој мери прожима иконографију сопоћанских фресака, које се могу уврстити у сликарску ризницу човечанства.