Манастир Жича, прво седиште српске аутокефалне архиепископије, центар српске средњовековне књижевности и писмености, подигнут је од стране браће Стефана и Саве.
Првовенчани краљ из династије Немањића, заједно са братом, првим српским архиепископом, основао је Жичу са намером да буде седиште архиепископије у којој ће се крунисати краљеви и постављати архиепископи.
Грађена у раздобљу од 1206. до 1217. године, постала је пример сагласја, синергије духовне и световне власти два брата, стуб државне и црквене самосталности.
Велика манастирска црква посвећена је празнику Вазнесења Господњег. Свети Сава је наложио да се цела црква обоји у црвену боју, вођен промишљу да хришћанска црква почива на крви мученика.
Манастир, направљен у специфичном рашком стилу градили су неимари из разних крајева, због чега има и елемената романичког стила из приморја. Због своје специфичности у архитектури и угледа, Жича, „ мајка свих српских цркава“, постала је узор по коме је изграђено много манастира. Била је једна од главних књижевних центара ране Немањићке Србије.
Стефан Првовенчани је 1220. године издао Жичи даровну повељу којом је одредио њена права и поседе. Поклонио јој село Брестницу „с тргом“ (место где се обавља куповина и продаја) и село Пећ. Повеља је исписана на бочним зидовима главног портала.
У народу је позната и као „Седмоврата Жича“- назив који је потекао по предању о крунисању седам краљева из лозе Немањића. Наиме, за свако крунисање пробијана су нова врата на која је крунисани краљ излазио, да би након краљевог изласка из цркве, врата била зазидана. По речима Светог Владике Николаја, краљевска заклетва треба да буде затворена и сачувана у цркви пред Господом, да се никада не измени или изневери.
У њој је 1220. године проглашена Архиепископија и хиротонисани нови епископи наше цркве, а на великом црквено-државном Сабору одржаном на Спасовдан 1221. године, архиепископ Сава одржао је чувену беседу са поукама о светој истинитој вери и о јеретицима, затим је крунисао брата Стефана за самодржавног краља, а његовог сина Радослава за младог краља.
Током историје је много пута страдала, први пут већ након 70 година, због чега је архиепископија измештена у сигурније средиште српске државе у Пећи, али је и обнављана.
Део Немањићког крунидбеног обреда у чину миропомазања, враћен је у Жичу тек 20. јуна 1889. године, када је у овом манастиру миропомазан Краљ Александар Обреновић, а после њега је 2. септембра 1904. године миропомазан и Краљ Петар I Карађорђевић.
Њен живот пратио је судбину српског народа, уз многа страдањима, уздизала се још величанственијом сведочи несаломивој вери у васкрсење.