Манастир Бањска се налази код Звечана у северном делу Косова и Метохије. Манастирска црква посвећена Светом Стефану саграђена је између 1313. и 1317. године, као задужбина Краљ Стефана Уроша II Милутина, који је наменио себи за гробну цркву.
Када је умро у Неродимљу 1321. године архиепископ Данило II је пренео његово тело у Бањску. Не дуго после Краља, у северној капели сахрањена је Краљица Теодора, мајка Милутиновог унука, Краља и Цара Душана.
После Косовске битке 1389. године тело Краља Милутина је пренето у Трепчу, а потом, 1460. године, у манастир Горна Бања у бугарски град Софију где се и сада налази. У првом турском налету 1389. године манастир је изгорео. Страдања су се наставила током XV XVI века.
Један путописац је забележио да је по наредби султана манастир у XVI веку разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства. Већ скоро сасвим срушена црква Светог Стефана је у XIX веку адаптирана и претворена у џамију и служила је тако до Првог светског рата, када је поново горела.
Разрушен и запуштен манастир је чекао на обнову до 1938, када су под надзором Ђ. Бошковића започети конзерваторски радови. Црква је први пут конзервирана 1939. године, а други пут 1990. године када је учињена делимична реконструкција. Јула 2005. у манастиру је обновљен духовни живот.
Манастир Бањска је један од ретких манастира са очуваном оснивачком повељом — Повеља Краља Милутина манастиру Бањска. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру приложено огромно властелинство од 75 села и 8 катуна, са рибњацима, воденицама и пчелињацима. Како је грађевина била предвиђена за краљевску гробницу, укинута је Бањска епархија и манастир је проглашен за ставропигион — Царску Лавру, четврту по рангу у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио Данило II, тадашњи бањски игуман а каснији српски архиепископ, иначе близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса.
По средњовековним изворима и народној традицији, Бањска је била на гласу као један од најлепших српских манастира. Израђена је у чистој рашкој градитељској школи која је обавезно примењивана приликом градње краљевских маузолеј. По изричитој жељи краља Милутина, Бањска је грађена по угледу на манастир Студеницу.
Главни понос Бањске било је чувено „бањско злато”, опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената.
Једини налази скупоценог накита ископани су случајно, за време Првог светског рата 1915. године, из гроба краљице Теодоре, прве жене Краља Стефана Дечанског и мајке Цара Душана. То су два златна прстена: први је украшен античком камејом, а на глави другог је представа двоглавог орла и натпис: „Ко га носи, помози му Бог”.
У епици се јавља у песми Бановић Страхиња: „Нетко бјеше Страхињићу бане, Бјеше бане од малене Бањске, Од малене Бањске крај Косова’.