Град Призрен се налази у подножју Шар планине, на обалама реке Призренске Бистрице, у јужном делу метохијске котлине и седиште је истоименог округа у Србији. Први пут се помиње 1019. године као Приздријана у повељи ромејског цара Василија II. Велики жупан Стефан Немања привремено га је освојио 1189/1190. године да би га његов син, краљ Стефан Првовенчани, око 1214. године коначно припојио српској држави. Град се од тада нагло развијао и постао један од првих међу малобројним градовима средњевековне Србије. Његово економско јачање је дошло до изражаја нарочито у време краља Милутина и царева Душана и Уроша, где је била и њихова престоница. Призрен је тада ковао свој новац – „Призренски динар“. У њему су четири пута годишње одржавани сајмови. Путописци га називају „царски град“ и „царска престоница“ а српска народна епска песма „српским Цариградом“.
Поседује велики број споменика културе од непроцењивог значаја за српски народ и баштину човечанства. У њих спадају црква Богородица Љевишка из 1307. – УНЕСКО баштина човечанства; црква Свете Недеље, задужбина младог краља Марка (Мрњавчевића) из 1371. године; црква Светог Спаса из прве половине XIV века чији је ктитор властелин Младен Владојевић; Саборни храм Светог Ђорђа из 1887., Призренскa Богословијa, основана 1871. године у кући њеног преподобног ктитора Симеона Андрејевића Игуманова, као и многа друга здања. Предање говори да је „у Призрену било онолико цркви колико је дана у години“.
Српска војска је победоносно ушла у Призрен 17. октобра 1912.године и окончала вековну окупацију.
Кроз историју је увек био гравитациони центар обнове српског народа на простору Старе Србије, што наставља да чини и у модерном добу.
У Призрену је седиште Рашко-призренске епископије која је основана 1219. године.
Богородица Љевишка
Црква посвећена Успењу Богородице позната под именом Богородица Љевишка је президана од темеља у нову цркву 1306/1307. године. Задужбина је краља Милутина. На месту те цркве је у IX веку била тробродна базилика са дрвеном кровном конструкцијом. Почетком XIII века је први пут обновљена, а Призренцима је дуго била позната као црква Свете Петке. Из периода XIII века сачуване су фреске са српским натписима: Богородица са Христом Крмитељем (Хранитељем) и композиције Свадба у Кани и Исцељење слепог. Друга обнова цркве је из 1307. године, од тробродне у петокуполну цркву. Главни архитекта протомајстор Никола и главни сликар протомајстор Астрапа градили су и живописали ову цркву. Откривен је натпис на луку изнад улаза о привилегијама цркве и уговор са градитељима. Црква Богородице Љевишке је опустела после сеоба Арсенија III Чарнојевића и Арсенија Шакабенте. Неки арапски путописац урезао је у њеној припрати Хафизов стих „Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје» задивљен њеном лепотом, арапским словима,читко, да виде сви који уђу у цркву.
Пре 1756. године претворена је у џамију и добила назив Атик, односно Џума-џамија. Тек 1912. године, после ослобођења Призрена, постаје поново хришћански храм. Те године назидано минаре делом је порушено, а у потпуности је уклоњено 1923. године. У новије време, 2004. године, у „Мартовском погрому“ бива оскрнављена и упаљена. Тренутно се под надзором УНЕСКО-а ради на заштити и рестаурацији цркве.