О првој цркви у оквиру манастира коју су подигли Свети Симеон и Свети Сава 1199. године мало се зна. Од ње је сачувано више капитела и плоча са рељефима уграђених у велику цркву коју је подигао Краљ Милутин као главни хиландарски храм.
Пocвeћeн је Ваведењу Пресвете Богородице и саграђен 1293. године. Ктитор, Свети Краљ Милутин је Хиландар целог живота богато даривао. Крајем осме деценије XIV века, са западне стране задужбине дозидана је спољашња припрата по налогу Светог Кнеза Лазара, чиме је добијен данашњи изглед главне хиландарске цркве.
Црква је подигнута у јужном делу дворишта, широка је 12,5 метара, дуга 32,5 метра а спољашњи нартекс је дуг 8,5 метара. Својом архитектуром одговара светогорској традицији, успешна је синтеза светогорске градитељске традиције и архитектонских схватања типичних за оновремени Цариград. Црква је зидана црвеном опеком и каменим квадерима сиве и окер боје, чијим су неизменичним ређањем постигнути живописни ефекти. Храм је подељен на три простора: олтар, наос и припрату.
Посебан украс представља под у наосу. Сачињавају га разнобојне углачане плоче и мозаичне коцкице убачене у изрезе плоча, које образују разне орнаменте. Аутори овог пода, двојица грчких мајстора – Михаило и Варнава – урезали су своја имена у надвратник јужног портала припрате и уоквирили га мозаиком.
Фреске у храму су настале у последњим годинама владавине ктитора, око 1317. године. У унутрашњој, Милутиновој припрати, на источном зиду, приказани су Свети Сава Српски, Симеон Немања и Цар Андроник Палеолог како даје повељу за градњу манастира Краљу Милутину уз кога је Стефан Првомученик.
У главној цркви су сахрањени поједини угледни дародавци и њихови рођаци. У северозападном углу наоса налази се гроб ћecapa Војихне, таста деспота Јована Угљеше. У гробници у унутрашњој припрати, уз северни зид, сахрањен је 1430-1431 , Репош, Скендербегов брат из породице Кастриота. За спас његове душе обраћају се Богородици Свети Георгије и српски светитељи Симеон и Сава.