Света царска српска лавра Хиландар се налази на Светој Гори Атос ( Άγιον Όρος, Agion Oros), аутономној монашкој заједници у северној Грчкој, на источном краку полуострва Халкидики. Хиландар је четврти по реду у хијерархији светогорских манастира и један од најзначајнијих духовних и културних средишта српског народа. Основали су га на рушевинама старијег манастира 1198. године монаси изузетног угледа, бивши велики жупан Стефан Немања (1166 – 1196) Свети Симеон и његов најмлађи син Растко, Свети Сава.
Најстарији сачувани подаци о манастиру датирани су између 976. и 979.године а први пут се конретно помиње као грчки манастир 1076.године, али „потпуно пуст и угашен“. До пустошења и каснијег пропадања манастира су довели стални напади пирата и других разбојника.
На Светој Гори су и пре доласка Светог Саве српског били српски монаси. Неки научници сматрају да су прве насеобине српских монаха на Светој Гори још из X века.
Прича о српском Хиландару почиње са доласком Растка на Свету Гору 1193.године.
Пошто је српских калуђера на Светој Гори бивало све више, и ако су желели да имају сопствени манастир, монаси Симеон и Сава замолили су Цара Алексија, који је тада био ромејкси Цар, да манастир Ватопед додели мали напуштени манастир Хиландар, како би могли да се тамо настане као зависни монаси.
Цар Алексије излази у сусрет овом захтеву и златопечатним словом (хрисовуљом) од јуна 1198.ставља Хиландар са свима светим местима под власт и управу Симеона и Саве као потпуно самоуправни манастир, „да буде Србима на поклон вечни“. Одмах затим, у току друге половине 1198. године и Симеон Немања издаје оснивачку златопечатну повељу Хиландару, којом је Хиландар конституисан као српски манастири ктиторско наслеђе породице Немањића. Манастир још није био сасвим завршен када Симеон 13. фебруара 1199. умире.
Хиландар је био средиште духовног живота средњовековне Србије, а уз то и важан посредник и представник у односима између Србије и Ромејског царства. Први игуман звао се Методије. Њега поставља сам Свети Симеон, а Свети Сава с њим обнавља и довршава манастир.
Најзначајнија ктиторска делатност након оснивања биће она Краља Милутина. Последње деценије XIII века Хиландар је дочекао оснажен бројем и угледом својих монаха, али и угрoжен трајним претњама пиратских напада. Краљ Милутин је зато настојао, не само да улепша Хиландар, градећи му нов саборни храм на темељима старог 1293, него и да га утврди обнављањем постојећих и градњом нових утврђења и пиргова. То су: Хрусија на пристаништу и тзв.“Милутинов пирг“ на улазу из Савиног поља у теснац Хиландарске речице, крај пута који с мора води у манастир. Оба пирга подигнута су 1302, с посадом из Призрена. Њихова вредност показала се већ 1307, када су побуњени шпански најамници нападали Хиландар. Тада је хиландарски игуман Данило (од 1306), који руководи одбраном и испољава при томе изванредну смелост и војничку даровитост.
Манастир је настањен од оснивања без прекида и данас броји више од 50 монаха.