Црква Светог Николе Орфаноса налази се у срцу Солуна, у наставку Ано Поли (Горњег града) и задужбина је српског Краља Милутина која се налази на УНЕСКО листи културног наслеђа.
Име цркве, Агиос Николаос Орфанос – Свети Никола “Сироче” или “Сирочад”, помиње се у два патријархална документа из 1635. и 1638. године, који припадају манастиру Влатадон. Овај манастир се налази на самом улазу у солунску тврђаву и био је метох цркве током турске окупације. Иако порекло имена цркве није сасвим јасно један извор сугерише да назив цркве потиче од Светог Николе, који је био познат по томе што је показивао посебну бригу према сирочади и удовицама.
Краљ Милутин је неговао блиске односи са Солуном јер је био ожењен ромејском принцезом Симонидом, ћерком Царице Ирине Палеолог, која је један део свог живота провела у овом граду.
Познат по свом добротворном духу, Краљ Милутин је поред верских објеката, подизао и сиротишта, као и народне кухиње. Ови аспекти његове владавине могли би да објасне назив цркве Орфанос, који се може повезати са постојањем дома за незбринуту децу у близини храма.
Црква Светог Николе Орфанос је јединствена и по свом архитектонском изгледу. Храм је дугачка, уска дворана са дрвеним кровом, а са три стране је окружена перистилом. Унутрашњост цркве је украшена мермерним иконостасом који датира из времена оснивања цркве, док су капители из ранохришћанског периода, што додатно потврђује историјски значај овог објекта.
Један од најважнијих уметничких елемента цркве су њене фреске, које се сматрају ремек-делима ромејске уметности и за које се засигурно зна да је њихов ктитрор Краљ Милутин. Фреске, које су хронолошки смештене између 1310. и 1320. године, садрже многе теме из живота Христа, као и теме Акатиста и Житија Светог Николе.
Фреске у овој цркви су међу најбоље очуваним у Солуну.