Краљ Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253. године, упокојио се у Неродимљу 29. октобра 1321.) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у Средњем веку. Био је млађи син Краља Уроша I Великог (1243—1276), млађи брат Краља Стефана Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац Светог Краља Стефана Уроша III Дечанског (1322—1331).
Током његове четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Ромејског царства са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип, чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничевоса Кучевом.
Његова званича титула гласила је СТЕФАН УРОШ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ КРАЉ И САМОДРЖАЦ СВИХ СРПСКИХ ЗЕМАЉА И ПОМОРСКИХ. Тако се потписивао на документима које је издавао, као и на најзначајнијој повељи – Светостефанској хрисовуљи, издатој манастиру Бањска, који је посвећен Светом Стефану Првомученику.
Сазидао је преко 40 цркава, за сваку годину владавине по једну. Осим оних у својој земљи, као што су Грачаница, Бањска, Богородица Љевишка, Свети Ђорђе у Старом Нагоричану, Света Богородица у Скопљу, Краљева црква у Студеници, Трескавац итд., он је зидао цркве и ван своје земље, у Солуну, Цариграду, Јерусалиму и на Светој Гори. Много је учинио за културу српског народа. Живео је у време такозване ренесансе Палеолога када је после пада Латинског царства Византија повратила Цариград и са новим еланом кренула у обнову државе и културе. Краљ Милутин се потпуно окренуо Цариграду, те је живо учествовао у великим културним напорима тога времена. Градио је градове, летњиковце, нарочито на Косову, подизао је и даривао цркве и манастире широм хришћанске васељене. Та велика градитељска активност праћена је развојем уметности, сликарства, књижевности и примењених уметности везаних за цркву и књигу. Он је поред тога зидао и болнице, унапређивао велика манастирска властелинства као економске ресурсе, ковао је новац, отварао руднике.
Упокојио се у Господу 29. октобра 1321. год. Тело његово показало се ускоро нетрулежним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви Свете Недеље, или како је тамо зову,„црква Светог Краља“.
Житије Краља Милутина написао је архиепископ Данило Други 1324. године.